Rokoko XXII

Pietro Pifeti

   Stil rokoko se brzo proširio u čitavoj Evropi razvijajući svoje regionalne osobenosti na teritoriji Nemačke, Italije, Velike Britanije, Španije, Portugala, nizozemskih zemalja, Skandinavije, Poljske i Rusije. Arhitektura i enterijer kraljevskih dvorova, palata aristorkatije i domova imućnih građana u Veneciji, Parmi, Torinu, Rimu, Drezdenu, Berlinu, Beču, Petrogradu i drugim gradovima su bili odgovor na pariski stil koji je prihvaćen sa velikim entuzijazmom. I ostali evropski centri su imali vrhunske zanatlije a nije bilo neuobičajeno da majstori putuju stičući znanja u drugim gradovima i zemljama.

 

Enterijer male lovačke palate Stupinjini (Palazzino Stupignini) kod Torina, jedna od mnogobrojnih evropskih palata u rokoko stilu.

 

   Jedan od takvih majstora je Pietro Pifeti (Pietro Piffetti) (1701 – 1777) iz Torina koji se smatra najvećim italijanski majstorom za izradu nameštaja u XVIII veku. Njegova dela se mogu meriti sa umetnošću skulptora i slikara iz tog perioda. O njegovom životu je malo poznato ali se zna da je mladost proveo u Rimu gde je naučio umetnost intarzije od Francuza Piera Danoa koji je bio majstor za intarzije trompe l’oeil (realistično prikazani motivi koji daju optičku iluziju da su u tri dimenzije). Iako je radio u stilu rokoko na njegovim ekstravagantnim komadima je uočljiv uticaj raskošnog i monumentalnog rimskog baroka. Pifeti je najveći deo života proveo u Torinu gde je bio dvorski majstor za izradu nameštaja. Tu je izrađivao za porodicu Savoja namešaj za kraljevsku palatu (Palazzo Reale) i malu palatu Stupinjini (Palazzino Stupignini). Raspon njegovih oblika je širok i obuhvata monumentalne tabernakle, elegantne komode, fine stočiće i kovčežiće, a svi ovi predmeti su virtuozno izrađeni korišćenjem najskupocenijih materijala, kao što su egzotične vrste drveta, slonovača, sedef, oklop kornjače i pozlaćena bronza. Njegova osobenost su bile razrađene i maštovite intarzije od gravirane slonovače minuciozno izvedene sa mnoštvom likova u detaljno prikazanom okruženju. Motive koji su obuhvatali antičke legende i scene iz lova preuzimao je sa gravira, pri čemu ih je adaptirao i kombinovao na originalan način kako bi odgovarale njegovoj dekorativnoj šemi. Ove scene su često unutar kartuša, i uokvirene su volutama, rokaile motivima, cvetnim girlandama i trakama takođe izrađenim od slonovače. Njegov najpoznatiji komad je tabernakl iz 1738 koji spada među najneobičnije i najlepše primere nameštaja iz XVIII veka. Donji deo tabernakla čini komoda konkavnih strana sa stopama u obliku pozlaćenih figura krilatih himera. Iznad se nalazi ogledalo i visoki dvokrilni orman izvijenih ivica. Na vrhu zabata je pozlaćena figura krilatog heruvima a sa bočnih strana su pozlaćene ženske biste. Komad je bio poručen povodom venčanja tako da složena ikonogrfija njegove dekoracije, preuzeta sa gravira iz XVI i XVII veka, odgovara muško-ženskom principu. Na unutrašnjoj strani vrata su prikazani Sunce i Mesec, a spoljnu dekoraciju čine scena venčanja pred statuom Apolona i scena sa usnulom Dijanom okruženom ninfama i lovačkim pisma. Tu su i kupidoni i ženske figure personifikacije kontinenata Evrope, Afrike, Azije i Amerike sa svojim obeležjima. Jedna od njegovih specijalnosti su bili i stolovi koji su imali gornju ploču intarziranu raskošnim cvetnim aranžmanima u toplim tonovima drveta sa realistično prikazanim kartama za igru od slonovače u stilu trompe l’oeil.