Neoklasicizam I deo

Neoklasicizam – Luj XVI

  

    Stil neoklasicizam se vezuje za period vladavine kralja Luja XVI (1774 – 1792), i ovaj stil nosi njegovo ime, mada, paradoksalno, kralj Luj XVI uopšte nije bio zainteresovan za umetnost. Interesantno je da ni kraljica Marija Antoaneta, za razliku od žena bliskih kralju u prethodnom periodu rokokoa, nije mnogo uticala na razvoj dekorativnih umetnosti. Još tokom vladavine kralja Luja XV javlja se interesovanje za antičku umetnost, a među prvima koji su već tokom 1760-ih bili zainteresovani za nove ideje bila je ljubavnica kralja Luja XV, Madam de Pompadur (Madame de Pompadour). U tom periodu bio je popularan tzv. „grčki stil“.

   Oživljavanje antike u drugoj polovini 18 veka bilo je više naučno nego što je to bio slučaj sa ranijim oživljavanjima antičkih stilova, zato što su osnivači neoklasicizma bili vođeni idejama prosvetiteljstva. Mnogi elementi su zaista u potpunosti bili preuzeti sa antičkih spomenika, i to uglavnom po ugledu na gravire, ali su bili prilagođeni modi, zadržavajući osobeni duh lakoće i ljupkosti kojima odiše čitav18 vek. Ipak, preovladavalo je mišljenje da umetnost Grčke i Rima, sa svojim isticanjem reda, ravnoteže, simetrije, pravih linija i svedenosti, predstavlja ideal kome bi trebalo težiti.

Gore: Kraljica Marija Antoaneta za pisaćim stolom. Dole: Princeza de Lambel (družbenica kraljice Marije Antoanete) za pisaćim stolom. Iako Marija Antoaneta nije direktno učestvovala u kreiranju novog stila kao što je to bio slučaj sa madam de Pompadur u prethodnom periodu, ona je pomno pratila modne trendove, i enterijrei njenih privatnih odaja i zvaničnih prostorija bili su uređeni u neoklasičnom stilu, sa komadima nameštaja koji spadaju među najlepše kreacije tadašnjih najvećih majstora za izradu nameštaja.

Slike Žaka Luja Davida, gore: David i Helena, dole: Sapfo i Pan. Veliki slikari neoklasicizma poput Davida uticali su na primenjene umetnosti, a sam David je dizajnirao nekoliko modela namešaja. Dizajneri enterijera su nastojali da na svoje ambijente prenesu uzvišenu atmosferu sa slika na kojima su bile prikazane antičke mitološke i istorijske scene.

  O prelaznom periodu između stila Luj XV i Luj XVI može se govoriti kao o periodu tranzicije, kada opstaju karakteristike prethodnog stila kao što su izvijene kabriole noge u kombinaciji sa ravnim linijama gornjeg dela nameštaja. U ovom periodu na forme u stilu rokoko izvijenih kontura aplicirana je dekoracija inspirsana antičkom umetnoašću. Ipak, stil Luj XV i Luj XVI poseduju dosta zajedničkih osbina, kao što je opšti utisak raskošnih ali ljupkih enterijera u kojima preovlađuju kombinacije pastelnih boja sa obilnim korišćenjem pozlate, koji je karakterističan za oba stila. Omiljene su nežne, pastelne nijanse, a u dekorativnim šemama preovlađuju kombinacije bele i žute, svetlo zelene i bele, i ružičaste i bele boje, pri čemu je pozlata uvek prisutna znatno doprinoseći opštem utisku raskoši i sjaja. Zidovi su bili dekorisani groteskama sa tananim ljudskim i životinjskim figurama koje su izvirale iz voluta od lišća akantusa. Ova vrsta slikane zidne dekoracije koja vodi poreklo iz starog Rima bila je oživljena još u doba renesanse a ponovo postaje popularna u periodu neoklasicizma.

    Francuska se još u 17 veku, u doba vladavine Luja XIV, nametnula kao arbitar mode u čitavoj Evropi. Ova uloga joj pripada i tokom čitavog 18 veka. Vladari sa ostalih evropskih dvorova su s pažnjom pratili razvoje u Parizu, i sa entuzijazmom prihvatali sve modne trendove koje je diktirala francuska prestonica. Kolekcije francuskih poznavaoca umetnosti koje su zbog bankrota ili smtri vlasnika postale dostupne na tržištu, bile su predmet žarke želje svih evropskih kraljeva i aristokrata, a među njima se ističe ruska carica Katarina Velika čija je zbirka predmeta koje je nabavila u Parizu postala osnova bogate muzejske postavke u Ermitažu.

   Najvažniji podsticaj razvoju neoklasicizma bila su fascinantna otkrića drevnih gradova Pompeji i Herkulanum koji su bili zatrpani lavom pri erupciji vulkana Vezuva (79. godine) i zato ostali očuvani. Herkulanum je 1738. godine otkrio španski inžinjer Roke Joakin Alkubre (Rocque Joaquin de Alcubierre). On je izdao delo „Antikviteti Herkulanuma“ koje će izvršiti snažan uticaj na umetnike i dizajnere neoklaisiczma. Iako su ruševine Pompeja bile ranije otkrivene, prva ozbiljna iskopavanja preduzeta su 1748. godine. U Pompejima su pored komada nameštaja i drugih predmeta otkrivene zadivljujuće freske kojima su bili dekorisani zidovi odaja. Ova otkrića su bila reprodukovana na gravirama koje su se štampale u velikom broju primeraka i koje su cirkulisale čitavom Evropom. Na taj način su antički motivi postajali dostupni umetnicima i dizajnerima koji su kreirali neoklasični stil. Najznačajnija i najuticajnija među ovim publikacijama bila su dela Đovanija Batiste Piranezija (Giovanni Battista Piranesi) (1720 – 1778): „Različiti načini ukrašavanja kamina i svih drugih delova građevina“ (Diverse maniere d´adornare i camini ed ogni altra parte degli edifici) iz 1769. godine i „Vaze, svećnjaci, kipovi, sarkofazi, tripodi, lampe i antički ukrasi“ (Vasi, candelabri, cippi, sarcophagi, tripodi, lucerne ed ornamenti antichi) iz 1768 - 1778.

   Interesovanje za antičku umetnost je podstaklo udaljavanje od ljupkosti, frivolnosti i sladunjavosti stila rokoko. Antička grčka i rimska umetnost postala je uzor i ideal kome je trebalo težiti u kreiranju elegantnog ali i raskošnog stila dostojnog kraljevskih rezidencija. Tako se već polovinom 18 veka javljaju naznake nastanka stila koji će 1884. godine istoričari umetnosti nazvati neoklasicizam. Sada glavni princip dekorativnih umetnosti postaje savršena simetrija, preovlađuju prave linije i ravne površine, i uvodi se čitav niz novih dekorativnih motiva koji su inspirisani antičkom umetnošću.

Gore: deo enterijera u beloj i žutoj boji. Zidovi su dekorisani plitkim bareljefima od štuka (vrsta gipsa) sa grotesknim motivima, koji se nalaze unutar izduženih pravougaonih okvira. Velika ogledala su neizostavni deo reprezentativnih prostorija.  Dole: deo enterijera u svetlo plavoj i beloj boji. Zidovi su oslikani pejsažima i folijažnim i floralnim groteskama bele boje na golubije plavoj pozadini unutar pravougaonih okvira. U oba enterijera kombinacija dve svetle boje dopunjena je akcentima u pozlati koja je bila neizostavna u svakoj dekorativnoj šemi. Pastelne nijanse i bela boja bile su omiljene u enterijerima u neoklasičnom stilu.

Gore: mala odaja intimne atmosfere oslikana groteskama u žutim i oker tonovima na svetlo zelenoj pozadini. Dole: salon u Versaju čija dekorativna šema obuhvata zelenu i belu boju kao i obaveznu pozlatu, u ovom slučaju to su zlatni groteskni motivi na beloj pozadini kojima su ukrašeni zidovi. Ogledala velikih dimenzija čine da prostorija deluje još veća i grandioznija. 

 

Gore: privatna odaja Marije Antoanete u palati Mali Trijanon (Petit Trianon), nežne cvetne tkanine savršeno se slažu sa svetlo zelenim zidovima koji su ukrašeni belom štuko (gipsanom) dekoracijom, pozlaćeno ogledalo, zidni svećnjaci i veštački buketi u porcelanskim vazama doprinose elegantnoj raskoši ovog ambijenta. Dole: veliki salon u neoklasičnom stilu (Muzej Nisim de Kamondo Parizu). Zidovi krem bele boje sa zlatnim okvirima i grotesknom dekoracijom, crvene zavese od damasta sa zlatnim šarama i fotelje i sofa tapacirane tkaninom sa cvetnim girlandama čine ovaj enterijer izuzetnim primerom kraljevskog stila. Komode i stočić su dekorisani pločicama od Vedžvud (Wedgwood) keramike.

 

Raskošni enterijer u kombinaciji bele boje i pozlate. Zidovi su dekorisani zlatnim pilasterima sa žljebovima, pravougaonim okvirima i diskretnim groteskama. Pozlaćena konzola od rezbarenog drveta sa bogatim folijažnim girlandama, centralnim medaljonom i cvetnim aranžmanom između nogu. Enterijer upotpunjuju detalji kao što su kaminski sat i višekraki zidni svećnjaci od pozlaćene bronze. Veliko ogledalo reflektuje sjaj i raskoš ove reprezentativne odaje.